Jutros u prevozu do posla sam razmisljala o cemu da vam pisem, ali cim sam dosla na posao tema mi se sama nametnula. Skoro redovno, kad dodjem na posao, upalim kompjuter, i ako nema nesto izuzetno hitno da odradim, prvo otvorim mailove, novine, blogove, forume, dating sajtove ili sta mi je vec aktuelno u datom momentu.
Tako sam i ovog jutra otvorila mail, vesti, blog i dating sajt na kojem se trenutno dopisujem sa par ljudi. U inboxu dve poruke. Otvorim prvu i ne mogu da verujem. Nicim izazvan, potpuno nepoznat muskarac mi je uputio salvu ruznih reci kritikujuci moj izgled. Pominjao je nesto i svoju majku, vanzemaljce i sta sve ne. Prosto nisam mogla da verujem da neko ko navodi da ima 41 godinu moze da se ponasa toliko nezrelo i nekulturno i to sa potpuno nepoznatom osobom. Ako mu se moj profil bas toliko nije dopao, mogao je jednostavno da preskoci i ide dalje. Ne, on je morao i da me posteno izvredja.
Naravno, njegove reci me nisu povredile, ali sam ostala sokirana. Odgovorila sam mu samo da se zapita da li je on sad stvarno ispao veci frajer, i da upita tu istu majku sto ga nije vaspitala kako se komunicira sa zenama. Rekla sam mu i da sve to vise govori o njegovim frustracijama nego o meni i mom izgledu.
Na tom istom sajtu sam dobila i mnogo lepih reci na racun tih istih slika, a bilo je i jos dva tri jadnika koji su postupili slicno ovom.
Pitam se, da li bi taj isti zestoki baja bio u stanju da pridje nekoj zeni na ulici i iz cista mira pocne da je vredja? Da li se ljudi na internetu, misleci da se skrivaju iza masine, ponasaju sa manje inhibicija nego sto to rade u direktnoj komunikaciji. Da li tu pokazuju sebe u dubljem svetlu nego kada pricaju sa nekim oci u oci? Da li imaju dvostruke arsine kulture ponasanja i komuniciranja?
U mojoj porodici se uvek odrzavalo postovanje prema religiji i tradiciji. Svi smo krsteni, slavila se i slavi Slava oduvek, kao i Bozic, Uskrs i ostali praznici, ne radimo nista posebno nedeljom i praznicima, povremeno odemo u Crkvu, zapalimo svece, neko posti neko ne... Medjutim, sve moje religijsko uverenje nije islo dalje od toga. Verujem u nesto sto zovemo Bog, ali ne znam da li je to On, Ona ili Ono. Ne znam kako je nastao Univerzum, mozda je to bio veliki prasak, mozda se neko "igrao" ali verujem da covek nije nastao od Adama i Eve, iako ne verujem slepo ni u Darvinovu teoriju. Verujem u dobro, u pozitivne misli, u iskrena osecanja i reci.
Uopste, sve u mom zivotu mora da ima neku logiku. Ne znam da citam izmedju redova i nikada ne govorim na taj nacin. Ko god me poznaje zna da sam direktna i otvorena, ili jednostavno precutim ako ne zelim nesto da kazem. Zato nisam nikada prihvatala odgovor "Eto to je tako, zato sto je to tako" a cega u religijskim objasnjenjima ima na svakom koraku. Na primer, iako postujem pravilo da zene ne mogu uci iza oltara (valjda mi se to nekako vaspitanjem nametnulo) nikada mi nece biti jasno iz kog je to razloga i ko je to propisao.
Ako je Filozofija naucna disciplina, onda je Religija jedna grana te naucne discipline, za koju mi se sve vise cini da su je krojili vladari kroz istoriju. Naime, razmisljajuci na ovu temu, shvatila sam da su vladari uvek ostajali vladari ma koju religiju da su prihvatili. Cini mi se da su i rimski imperatori prihvatili Hriscanstvo, ne iz razloga sto su odjednom shvatili da je to jedina prava religija, vec zato sto su shvatili da im ono ugrozava opstanak na celu velikog casrtva. Videli su da religija uliva odredjeno strahopostovanje, da su ljudi pokorniji sto su veci vernici, i prihvatili religiju kao svoj instrument. Postali su Primusi na celu drzave i date religije. S druge strane, ni danas nije oslabila veza religije i drzave. U Crkvi cete cesto cuti svestenike kako pozivaju (u ime religije) da se podrzi odredjen vladar ili politicar, odredjena drzavna politika i slicno. Opet, drzavnici cesto prisustvuju velikim crkvenim desavanjima i to u prvim redovima, da ih dobro uslikaju.
Skolovala sam se, sticajem nekih okolnosti, o kojima cu da vam pisem drugom prilikom, u dve trecine bivse Jugoslavije. Medju mojim skolskim drugovima je bilo dece svih veroispovesti na ovim prostorima, cak i pripadnika nepriznatih Crkava. Nikada ih nisam gledala kroz to kom narodu pripadaju i koju veru ispovedaju. Smatram da su svi ljudi na planeti jednaki bez obzira koju religiju ispovedali. Ljude delim samo na dobre ili lose, ili jos bolje receno, one sa kojima mogu (koje volim, simpatisem, cenim...) i one sa kojima ne mogu (ma ni pod tackom razno!).
Ceo dan me mori jedna vrlo vazna tema. Naime, priznacu vam, ne stidim se godina svojih, a za koji mesec punim 36, vec sam stigla u neko doba kada me vuku mirnije zivotne vode. Uzivala sam, zabavljala se, eksperimentisala, i sada bi jedno musko dovoljno zrelo da bar zna sta ne zeli, i po malo luckasto da me bas skroz ne umori, pa da me kada dodjemo navece u topli (iznajmljeni) kutak, taman on bio par kvadrata, kao ovaj gde sam sada, zagrli, pomazi, ispricamo se, a onda posle nek bude za sta vec budemo raspolozeni...
Medjutim, ono sto mene muci je sledece: u zadnjih par godina srecem uglavnom dve vrste muskaraca, a to su oni sto zele samo sex, dal jednom ili vise puta nije bitno, bitno je samo da ne ulazu emocije u tu vezu, i oni koji bi samo da se druze, kojima nije cak ni do sexa, a kamo li da pruze nesto vise. Ovi prvi te gledaju samo kao komad mesa na koji su spremni kidisati kao gladno kuce. Ovi drugi su obicno i oni koji kukaju kako im je tesko i gledaju kako da te iskoriste materijalno i psihicki. U svakom slucaju zajednicko im je to sto, kao paraziti cekaju da ti isisaju svu psihofizicku energiju, a onda predju na novu zrtvu.
Da ne bude zabune, ne generalizujem, ima i finih, normalnih muskaraca, ali su oni ili jako daleko ili su vec zauzeti.
Verovatno se pitate zasto me sad to toliko opseda. Pa, ovih dana sam u isto vreme okruzena sa po jednim primerkom iz obe vrste. Jedan ima na umu samo kako da me "povali" i kaze, "ne moze predugo da ceka" a drugi previse filozofira i, iako smo jednom cak i ljubav vodili (ako se to moze tako nazvati), on bi prvo 2-3 godine da se druzimo, upoznajemo, pa ako odlucimo da se vencamo, da upraznjavamo ono sto svi parovi rade. E pa izvinjavam se, toliko ja ne mogu cekati.
Zato sam dosla na jednu ideju. Odrzavacu ja jedno vreme obojicu, pa kad spojim vreme provedeno sa jednim i sa drugim, imacu jednu savrseno normalnu ljubavnu vezu.
Kazu da je svaki pocetak tezak. Boga mi, meni se to i potvrdilo. Jedva uspeh da se prijavim posle registracije. Ipak, mislim da je vredelo. Imam iza sebe vec podosta blogerskog iskustva, ali sam pozelela nesto novo. Tako dodjoh i ovde trazeci po ovom nepreglednom univerzumu Interneta nesto sto ce zadovoljiti moj minimum kriterijuma da razmisljam na glas, ili kao sto i nazvah ovaj blog, da razmisljam na razglas.
Potrudicu se da u mojim pisanjima budem iskrena. Prvenstveno prema samoj sebi a onda i prema vama, mojim citaocima. Pozivam vas da kudite, hvalite, komentarisete... ma sve, samo nemojte da cutite. Nije bas ni cutanje uvek zlato, kako kaze stara izreka. Cesto dozivljavam cutanje kao ignorisanje, a za mene je ignorisanje vrlo uvredljivo. Nazovi me i "kozom" ali nemoj me ignorisati.
Nadam se da se necemo razocarati u mene i moja razmisljanja, a ako se to i desi, bar cemo opet svi zajedno da me upoznamo bolje. Verujem da se covek razvija i nadogradjuje dok god moze da razmislja, pa prema tome, vise ni samu sebe ne mogu iznenaditi :)
Jos jednom, dobrodosli u moja razmisljanja, sedite, sad cu ja...
Powered by blog.rs
