Razmisljanja na razglas

Kuvanje kao Hobi

— Autor snjezana @ 19:35

Iako je kuvanje svakodnevna obaveza, ja ga dozivljavam i kao hobi. Ono me opusta i ispunjava. Dok kuvam, misli su mi potpuno slobodne, i jedino o cemu razmisljam je kako da sto bolje i ukusnije napravim to sto sam pocela "muckati". Onda sam, gledajuci neke emisije i kanale o kuvanju, i o ljudima koji se amaterski ali sa strascu bave kuvanjem, dosla na ideju da na stranicama Facebooka napravim Klub ljubitelja kuvanja za sve one koji kuvanje ne dozivljavaju kao dosadnu obavezu, vec kao hobi, i koji to rade sa ljubavlju. Kojima je kuvanje "izduvni ventil" i beg iz svakodnevnice. Za one koji vole da eksperimentisu sa sastojcima i koji su spremni da svoje male tajne kuvanja podele sa drugima. Za one koji zele da nauce i da uce druge.


Zapamtite, glavni sastojak dobrog jela je ljubav!

Dobrodosli amateri i master chef-ovi! :)

 


Svaka majica jedna prica

— Autor snjezana @ 14:28

Juce sam slagala ormar. Moram da priznam da to nije nesto sto bas cesto radim, vise sam sklona principu: otvori-izvuci sto ti treba-ostavi sto imas-zatvori.

Medjutim, kad sve vec ode predaleko, osmelim se na operaciju "zavedi reda u ormaru". Ipak, ono o cemu zelim da vam pisem nije koliko cesto slazete ormar vec sasvim nesto drugo. Naime, dok sam slagala komad po komad odece, kroz glavu su mi prolazile misli. Ma kakve misli, cele price. Svaki komad je imao neku svoju istoriju. Kad i gde sam to kupila, ili sam ga dobila, pa od koga sam dobila, kojim povodom i tako redom. Setim se prilika u kojima sam nesto nosila, i svega sto se tada desilo. Mojim licem razlivao se osmeh, tuga, neverica, sa svakim odevnim predmetom, novi izraz. Naisla sam cak na majiu za koju sam se pitala od kud ona meni, i da li je u opste moja. Mozda je sestrina ili snajkina. To je jedna crna H&M majica kratkih rukava, i nemam pojma od kud mi ona. Do duse, kad odem kod brata u Stokholm, zna mi se desiti da na rasprodajama kupim po neku majicicu tek zato sto mi se svidela i nije skupa, pa se eto desilo da se nasla i jedna od tih, koja je kupljena van sezone a onda je nisam nosila, pa sam zaboravila i da je imam. Retko se desava da kupim nesto tek da stoji u ormaru, ali takva klasicna kratka majica se mogla provuci u tu kategoriju "nek se nadje".

 Naisla sam i na neke stvari koje ne zelim vise da nosim. To obicno slozim u jednu kesu i ostavim, pa ili dam nekoj prijateljici, ili poklonim u dobrotvorne svrhe. Uvek mi je zao da nesto bacim, sem ako nije staro i poderano.

Verujem da svako od nas ima neku majicu ili pantalone koje ne bi nikada skidao, i nosio bi ih po svim vremenskim uslovima. Proslo leto sam kupila jednu belu pamucnu haljinu, koju sam nosila kad god bih krenula na put, a to se bas cesto desavalo. Smejala sam se sama sebi kad bi pomislila da ce reci ljudi da nemam nista drugo da obucem sem te haljine. Ma nosila sam je i na posao, i u setnju po gradu, svuda. Tako i juce nadjoh letnje stvari medju debelim zimskim dzemperima. Smejala sam se sama sebi, ali sam ih ostavila u jednoj gomiliciu na polici. Ma nikad se ne zna, mozda sine sunce i bude zega i na ovih minus beskonacno.


Tako smo nebitni u svemiru tom

— Autor snjezana @ 21:45
Covek se trudi da bude veoma bitan, a ne shvata da je samo kap u svemiru, a sam svemir je kao snezna kugla iz reklame koju Deda mraz okrece uz siroki osmeh.

Coctail blogozurka

— Autor snjezana @ 22:14

Otvaram vecerasnju zurku uz laganu muziku, a posluzenje je na stolu :)Kokteli

 


Promene

— Autor snjezana @ 21:19
Od Nove Godine na ovamo, u mom zivotu su stvarno nastale neke promene.

Kao prvo promenila sam totlno frizuru, od plavuse sa srednjom duzinom kose, postala sam smedja sa skoro skroz kratkom frizurom. Vecina mi kaze da mi je promena fenomenalna, a frizerka me pitala kako se ranije nismo toga setile. Kazu da zene obicno menjaju frizuru kada su nezadovoljne. Medjutim, ja mislim da se drasticnim prmenama pribegava bas onda kada zelimo da napravimo neke zaokrete i u zivotu. Kada na neki nacin zelimo da krenemo iz pocetka, da zatvorimo jednu, i okrenemo stranicu nove knjige.

Raskinula sam to nesto sto je licilo na vezu. Jednostavno, nismo bili jedno za drugo, dala sam sansu ali nista ne  moze na silu. Ostali smo dobri drugovi, i mislim da je to sasvim dovoljno. Cak sta vise, upoznala sam ga sa jednom mojom prijateljicom za koju mislim da bi mogla biti devojka za njega.
 
Pocela sam da pravim kolace. Iako volim da kuvam, nekako se nisam smela upustiti u avanturu zvanu pravljenje kolaca. Mislila sam da je to suvise komplikovano i da treba imatiposeban osecaj. Medjutim, pokazalo se da sam talentovana i za slatkise, do duse nesto malo manje nego za slana jela. Nadam se da cu vezbom usavrsiti i to. Kuvanje me opusta. Shvatila sam da kad sve zavrsim, osetim fizicki umor, ali sam zadovoljna i srecna. Iz mene izadje negativna energija i misli koji se nakupe od monotonije svakodnevnice.
 
Ipak, cini mi se da se najveca promena desila u meni. Izgleda da je novi stajling doneo neku novu svetlost u moje razmisljanje, neku pozitivnu iskru i impuls za dalje. Postala sam na neki nacin vrednija i vedrija. Jeste da meni vedrine nikad ne manjka, i poznata sam po sirokom osmehu koji mi daje snagu da prevazidjem sve poteskoce koje mi zivot donese, i prepreke koje naizgled se cine kao nesavladive. Moram jos samo da se resim ruzne navike kasnog leganja, i to cini mi se zbog ovisnosti od igrica na Facebook-u. Sve razmisljam "jos ovo, jos ono..." i na kraju ni ne osetim koliko je sati i da sam i zadremala onako ispred kompa. Ujutru mi je naravno tesko da ustanem na posao.
 
Naravno, savlada me i onaj osecaj dosade, nicim izazvan, ali kad se okrenem iza sebe, mogu slobodno na kraju dana da zaspim snomzadovoljnog pravednika.

U jednom dahu

— Autor snjezana @ 01:41
Hodam polako ulicom, zastajuci ispred svakog izloga. Okrecem se oko sebe, iz straha ili zelje da me neko prati. Ni sama nisam sigurna kuda me ovo vodi, ali znam da moram nastaviti dalje. Ni po cenu sopstvenog bitka ne smem zastati, ni za tren ne smem odustati. Pokunjene glave, ili visoko dignutog cela, pokusavam da napravim uspeh od sopstvene senke.
 
Okrenuo si se oko svoje ose. Mislis da cu tu se ponovo vratiti u zagrljaj iz kog nisi nikada ni trebao da me pustis. Onoga trenutka kada je tvoj stisak popustio, shvatila sam koliko je ubitacna njegova snaga. Koliko sam se gusila i ostajala bez daha. Ne, nije to bila greska, bilo je izbavljenje ili cak otreznjenje iz sopstvene tuposti. Mislio si da si pobednik, vladar univerzuma. Gresis, ti si samo jedna stanica na ovom putu koji sam morala proci. Ne, nemoj pokusavati da dozoves moje ime kroz maglu. Nisam tu, ne vidis me, jer vise ne postojim, otisla sam iz tvog sveta. Ko zna, mozda se jednom opet sretnemo, ali tad cu grabljivica biti ja, a ti samo zrtveno jagnje na mom zrtveniku...

Zivot i borba sa njim...

— Autor snjezana @ 00:44

Nije mi jasno kako neki ljudi mogu biti potpuno bez ambicija. Do mora im je svejedno da li imaju para ili nemaju, da li ce ih zaraditi ili nece, sa kim i gde zive, ko ce im udeliti ili nece (za osnovne stvari)...

Prosto me ljuti kad vidim takve ljude, a posebno ako su ti ljudi duze ili krace deo mog zivota. Jednom mi je veoma vazna osoba u mom zivotu rekla kako je navikla da nema. Ej, kako se neko moze navici da nema? Na to se covek ne sme navici. Mozes se naviknuti na klimu ili hranu, ili nove cipele koje ti se posebno i ne dopadaju, ali na to da nemas, ne smes nikako. Naravno teska su vremena, ali treba bas zato imati ambicije da se prevazidju ili se potpuno skloniti u neku zabit i ziveti asketskim zivotom, ali nikako ne smes sedeti i cekati ko ce ti udeliti ili da ti padne sa neba.

Pored toga, moras imati bar neke ambicije u zivotu. Ako se oko necega ne trudis, onda ti do toga nije ni stalo, ili si previse lenj i samoziv, pa ti je tvoj komoditet na prvom mestu. To je posebno vazno kada su u pitanju medjuljudski i ljubavni odnosi. Vec neko vreme sam u recimo nekoj vezi sa deckom koji je iz druge vrste onih mojih svrstanih muskaraca u blogu o njima. Zvala sam ga da dodje sinoc za docek kod mene, gde se okupilo nas par. Rekao je kako ce mozda sa drustvom na trg. Nisam htela da insistiram. Mislila sam, ako mu je vaznije da bude sa njima onda necu da ga molim, a sa druge strane i ja cu se malo opustiti sa mojim drustvom. Culi smo se tokom veceri preko Skype-a i kaze mi kako je previse umoran i ne ide mu se vani.Opet mu ponudim da dodje, da nam je lepo, i opet je odbio. Prosla ponoc, mislim nazvace me, javiti se naSkype-u ali nista. Pozovem ga, ne javlja se. Cujemo se preko neta i kao nije cuo telefon. Ok, ali opet je cekao ja da se javim. Znaci, nije i osetio potrebu da mi cestita. Pomislila sam, doci ce danas ali ceo dan ga nije bilo. Culi smo se opet na netu, covek kaze slusa muziku. I tako ja sve kuliram i skupljam u sebi. Veceras mu sve to lepo na kulturan nacin saspem u lice, kazem mu kako nema ambicija jer zivi kako zivi, kako mu ocigledno nije stalo do mene, i da li u opste misli doci da mi cestita Novu godinu. Rekoh mu i da me se na kraju sve to ne tice, neka zivi kako mu odgovara, ali da onda nema mesta za mene u njegovom zivotu, da zelim stvarati porodicu sa onim ko se zeli boriti kroz zivot, a da ga ne moram ja podsecati na sve. I on meni na sve, "Pa sto me napadas?"!

Sada se ja pitam, da li ja stvarno previse trazim, da li sam luda ili je nesto trece u pitanju?!


Blizi se blizi Novo Leto

— Autor snjezana @ 11:20
Jos jedna godina kaska ka svome kraju. Jos samo koje zrno pescanog sata da procuri kroz maleni otvor na svome putu i dok pucnes prstima, stici ce ponoc koja oznacava kraj jedne i pocetak nove godine. Kad kazaljke se sklope, poljubimo najblizeg do sebe, prijatelja, brata, roditelja, ljubav svog zivota, i pomislimo sve one zelje koje nismo uspeli pozeleti u proslim godinama, uhvatimo pogledom zvezdu padalicu, ili bar vatromet koji sija iznad nasih glava. Osmehnimo se i udjimo radosni u jos jedan krug oko sunca.
 
Jelke su okicene, sampanjci su spremni da glasnim POP oglase radost nasu. Nije bitno gde cete se naci tada. Bitno je da ste nasmejani i veseli, i da su ljudi oko vas koje volite. Koji su spremni podeliti jos jednom i radosti i tuge, dobro i zlo. Nije bitno ni kako ste obuceni. Bitno je da vam je toplo i po telu i oko srca. Zato, jos jednom, zazmurite i pozelite sebi i drugima SRECNA NOVA GODINA!

 

Deca zrtve nezrelih roditelja

— Autor snjezana @ 14:32

Vecina devojcica masta o tome da postanu princeze, lepotice, da imaju najlepse haljine i sminku, i princa da im se divi. Medjutim, po nekad se i roditelji previse zanesu, pa od svoje dece zele da naprave ono sto nisu, ili cak i jesu, ali su suvise mali da bi to podneli.

Gledala sam jednu americku emisiju ili bolje reci serijal, a mislim da to ima i na drugim mestima,  u kojem roditelji bukvalno teraju svoju tek rodjenu decu da idu na razna takmicenja lepote. Sve je to lepo, sjajno i glamurozno, dok je u pitanju decije interesovanje ili mozda hobi. Ipak, kad dete pocne da trpi i da se silom tera da se smeje kad mu se spava, da igra kad je gladno, i da se podmicuje slatkisima, onda to prelazi u zlostavljanje. To je bar moje misljenje. Bilo mi je prosto zao gledati kako male devojcice teraju da nose teske kostime i sminku, vestacke trepavice i stiklice. Deca placu, vriste, negoduju, ali njihovi roditelji samo gledaju sopstveni interes i preko sopstvene dece se nadmecu. Doslo mi je da izlupam praznoglave roditelje!

Po mojoj slobodnoj proceni, to su duboko isfrustrirani ljudi, koji svoje komplekse lece preko dece. Pitam se, gde je tada visoko moralni i cenjeni socijalni sistem te zemlje da vidi sta radi debelo placeno zlostavljanje dece?


Da, volim te...

— Autor snjezana @ 12:30

 

Kada ste zadnji put ovo nekome rekli a da ste pri tom celim svojim bicem to i osetili? Da li je u opste potrebno reci "Volim te!" ili su oci i jedan sjajan pogled dovoljni?


Duh praznika

— Autor snjezana @ 19:33
Ovih dana u mene se polako usunjao, neprimetno me probudio, i stavio osmeh na lice Duh praznika. Svud oko mene svetle lampioni, sareni se svet i vrti kao karusel. Setam gradom kao opijena i posmatram uzurbane ljude kako zeljni dobrog raspolozenja hrle da sto pre zagrle praznike. Veseli izlozi, ulice i trgovi, pod teretom ukrasa pokazuju svoju vedriju stranu. Kupuju se pokloni, ukrasi za jelke, svi nesto traze, a verovatno ni sami nisu svesni koliko se odaju osmesima i caklenim ocima. Tako sam i ja, u ono malo slobodnog vremena, zalutala u odaje kupovine. Trazeci igracke za malenu kumicu, koje cu u ime Deda Mraza da joj urucim za Novu Godinu, usla sam u prodavnicu trazeci ono sto ona voli. Potrazih i vrh za jelku, koji nemam vec dugo. Medjutim, moju paznju su privukla tri mala crrvena zvoncica, koji kao da su samo mene cekali na vrhu police. Zapakovani u providnu plasticnu kutiju, tihim glasom su me zvali. Na vrhu svakog zvoncica je maleni crveni cvet i zlatne trakice koje sluze za kacenje na jelku. Obuzelo me je odusevljenje i rekoh "moji su"! Osetila sam srecu, bas kao kakva klinka koja ugleda ispod jelke poklon na novogodisnje jutro, i pomisli kako je Deda Mraz vredno jezdio nebom tu noc i posetio njen dom.
 
Ceo dan sam ih pokazivala okolo i hvalila se. U drugoj prodavnici sam nasla i dugo trazeni vrh kao i jos neke sitnice, ali tri mala zvoncica su ipak ostali hit dana. Jos mi samo ostaje da ovog vikenda uredim policu i na nju postavim ukrasenu jelku. Mozda sacekam i tatu da dodje pocetkom nedelje, pa da kao nekada, nas dvoje obavimo taj vazan zadatak. Ipak, toliko sam nestrpljiva da izvadim zvoncice iz njihove kutije i postavim na pocasna mesta, da sumnjam da cu moci da cekam jos koji dan.

Prvi pravi sneg

— Autor snjezana @ 11:04
Iako su vec provejavale pahulje tu i tamo, jutros je u mom dvoristu osvanuo pravi prvi sneg. Zabelele su se okicene tankim sneznim prekrivacem grane jelki, kao nagovestaj nadolazecih praznika i poziv da se okite i one u kucama. Da li su prave ili vestacke manje je vazno, vazno je da se unese praznicni duh i zamisljaju zelje.
 
Kad god vidim sneg, posebno taj prvi, podsetim se i na meni dragu i simpaticnu pricu o tome kako sam dobila ime. Iako mi moje ime nije nesto posebno lepo, ta prica mi je jako draga. Naime, posto sam rodjena u kraju gde je sneg prava retkost, a i kada padne vrlo brzo se istopi i raznese ga bura,  kada padne pravi sneg koji ostane na zemlji, nastane opsta radost. Ne samo deca, vec i odrasli, prosto cice od srece, i zaborave da je zima, da bura ulazi u kosti i nosi krovove, i izadju da uzivaju u zimskoj caroliji.
 
Pred kraj jedne takve zime, kada se radostima snega vise niko nije nadao, rodjena je nezna devojcica. Prvo sto je ugledala, iako jos nije bila svesna sveta oko sebe, i samo je posezala u majcino narucje, bio je sneg koji pada. Kako je rodjena neznog zdravlja, lekarske prognoze nisu bile bas ohrabrujuce. Prva dva meseca su svi samo gledali da li dise. Namenjeno ime joj je bilo Ana i vec su je svi tako i zvali. Medjutim, jos tada se pokazala kao borac i svima dokazala da zeli da zivi, i to punim plucima. Da ne ostavlja nista od zivota. Kad je negde s proleca otac posao da joj upise ime njena skoro 6 godina starija sestra mu je rekla: "Kad nam je donjela snjeg, neka bude Snjezana.". Naravno, ta mala devojcica sam bila ja :)

Za srecu je potrebno tako malo

— Autor snjezana @ 22:17
Danas sam jako raspolozena. Desavaju mi se stvari koje me ispunjavaju. Ne, nisam zaljubljena, jednostavno, volim kad mi se odredjene kockice sloze. Nije cak u pitanju ni krupna stvar, prosto jedno malo zadovoljstvo, koje meni znaci puno. Skoro sam konkurisala za neku obuku, primljena sam, i danas je pocelo sve to. Rekli su mi cak da je jedini problem bio sto su, kada su primili moju aplikaciju, razmisljali da li da me prime jer sam i previse kvalifikovana. Ipak, ja smatram da znanja nije nikada puno, i da svaka nova rec moze da znaci mnogo. 
 
Ja sam inace od onih ljudi koje usrecuju sitna zadovoljstva. Smatram da, ako cekamo neku veliku srecu, nikada necemo biti zaista srecni.
 
Za srecu je stvarno potrebno tako malo, a znaci i te koliko puno...

"Kakvu poruku salje TV program domacih televizija".

— Autor snjezana @ 09:36

Jedna od meni najiritantnijih tema za pisanje je, diskusija na temu "Kakvu poruku salje TV program domacih televizija - sex, sexizam i intelektualna masturbacija".

Kada vidim koje drustvene vrednosti i koje moralne nule iskacu sa nasih malih ekrana, dodje mi da ne palim televizor sem u vreme vremenske prognoze. Naravno, ni pisani mediji ne zaostaju za programima sa malih ekrana. Citam jutros kako su nam trenutno medju najpopularnijim TV voditeljima Ivan Ivanovic i Ognjen Amidzic i njihove emisije. Na moju veliku zalost, to je i istina. Dva nepotpuno skolovana lika sa jos manje edukativnim i moralno vrednosnim izjavama paradiraju kao heroji sarenim slikama, sa publikom placenom da im kao ovce na znak iz rezije aplaudiraju ili se usiljeno smeju. Pokusala sam da ih slusam, nije da nisam, ali verujte ne mogu, ma ne mogu da mi plate.Ivan Ivanovic je toliko prosvecen da u sred sportskog prenosa u intervjuju sa Novakom Djokovicem izjavi da su njegove kolege budale. Toliko je human da se nije udostojio ni javiti da nece doci, iako je obecao, na proslavu Svetskog dana osoba sa hendikepom da vodi program, dok se njegov kolega Amidzic javno izruguje osobama ometenim u razvoju.

Pored dve pomenute persone, pokusala sam da analiziram ostatak ponudjenog sadrzaja. Od TV reklama, do ozbiljnih emisija, nisam nasla ni originalnost, ni inovativnost, ni edukativnost, a sto je najgore, uglavnom se nudi sex, grudi "na izvolite" i poruku - Zene su samo seksualni objekat, predmet koji govori. Izuzetak su kao sto rekoh vremenska prognoza i "TV Slagalica". Cak i Loto vodi utegnuta i sljastece obucena manekenka, koverte obicno donose polu-gole devojke, retko kad su zene predstavljene za vise od nivoa izloga. O ruzicastoj televiziji necu ni da pricam, nju sam odavno prestala da gledam.

Novitet su turske serije koje mozda iskacu iz dosadasnjih sablona, bar na prvi pogled, ali ako malo dublje razmislite, sem turskih imena tesko da se sta razlikuje od ponudjenih latino sitkoma. 

Od nedavno imam i kablovsku televiziju pa imam nesto veci izbor kanala, ali vrlo malo i intelektualno drugacijeg programa. Sve se svodi na " 'leba i igara".


Obecane slike sa koncerta Miroslava Ilica

— Autor snjezana @ 14:09

 

 

 


Powered by blog.rs