Razmisljanja na razglas

Ceo dan me mori jedna vrlo vazna tema. Naime, priznacu vam, ne stidim se godina svojih, a za koji mesec punim 36, vec sam stigla u neko doba kada me vuku mirnije zivotne vode. Uzivala sam, zabavljala se, eksperimentisala, i sada bi jedno musko dovoljno zrelo da bar zna sta ne zeli, i po malo luckasto da me bas skroz ne umori, pa da me kada dodjemo navece u topli (iznajmljeni) kutak, taman on bio par kvadrata, kao ovaj gde sam sada, zagrli, pomazi, ispricamo se, a onda posle nek bude za sta vec budemo raspolozeni...

Medjutim, ono sto mene muci je sledece: u zadnjih par godina srecem uglavnom dve vrste muskaraca, a to su oni sto zele samo sex, dal jednom ili vise puta nije bitno, bitno je samo da ne ulazu emocije u tu vezu, i oni koji bi samo da se druze, kojima nije cak ni do sexa, a kamo li da pruze nesto vise. Ovi prvi te gledaju samo kao komad mesa na koji su spremni kidisati kao gladno kuce. Ovi drugi su obicno i oni koji kukaju kako im je tesko i gledaju kako da te iskoriste materijalno i psihicki. U svakom slucaju zajednicko im je to sto, kao paraziti cekaju da ti isisaju svu psihofizicku energiju, a onda predju na novu zrtvu.

Da ne bude zabune, ne generalizujem, ima i finih, normalnih muskaraca, ali su oni ili jako daleko ili su vec zauzeti.

Verovatno se pitate zasto me sad to toliko opseda. Pa, ovih dana sam u isto vreme okruzena sa po jednim primerkom iz obe vrste. Jedan ima na umu samo kako da me "povali" i kaze, "ne moze predugo da ceka" a drugi previse filozofira i, iako smo jednom cak i ljubav vodili (ako se to moze tako nazvati), on bi prvo 2-3 godine da se druzimo, upoznajemo, pa ako odlucimo da se vencamo, da upraznjavamo ono sto svi parovi rade. E pa izvinjavam se, toliko ja ne mogu cekati.

Zato sam dosla na jednu ideju. Odrzavacu ja jedno vreme obojicu, pa kad spojim vreme provedeno sa jednim i sa drugim, imacu jednu savrseno normalnu ljubavnu vezu.

Kazu da je svaki pocetak tezak. Boga mi, meni se to i potvrdilo. Jedva uspeh da se prijavim posle registracije. Ipak, mislim da je vredelo. Imam iza sebe vec podosta blogerskog iskustva, ali sam pozelela nesto novo. Tako dodjoh i ovde trazeci po ovom nepreglednom univerzumu Interneta nesto sto ce zadovoljiti moj minimum kriterijuma da razmisljam na glas, ili kao sto i nazvah ovaj blog, da razmisljam na razglas.

Potrudicu se da u mojim pisanjima budem iskrena. Prvenstveno prema samoj sebi a onda i prema vama, mojim citaocima. Pozivam vas da kudite, hvalite, komentarisete... ma sve, samo nemojte da cutite. Nije bas ni cutanje uvek zlato, kako kaze stara izreka. Cesto dozivljavam cutanje kao ignorisanje, a za mene je ignorisanje vrlo uvredljivo. Nazovi me i "kozom" ali nemoj me ignorisati.

Nadam se da se necemo razocarati u mene i moja razmisljanja, a ako se to i desi, bar cemo opet svi zajedno da me upoznamo bolje. Verujem da se covek razvija i nadogradjuje dok god moze da razmislja, pa prema tome, vise ni samu sebe ne mogu iznenaditi :)

Jos jednom, dobrodosli u moja razmisljanja, sedite, sad cu ja...