Razmisljanja na razglas

Prvi pravi sneg

— Autor snjezana @ 11:04
Iako su vec provejavale pahulje tu i tamo, jutros je u mom dvoristu osvanuo pravi prvi sneg. Zabelele su se okicene tankim sneznim prekrivacem grane jelki, kao nagovestaj nadolazecih praznika i poziv da se okite i one u kucama. Da li su prave ili vestacke manje je vazno, vazno je da se unese praznicni duh i zamisljaju zelje.
 
Kad god vidim sneg, posebno taj prvi, podsetim se i na meni dragu i simpaticnu pricu o tome kako sam dobila ime. Iako mi moje ime nije nesto posebno lepo, ta prica mi je jako draga. Naime, posto sam rodjena u kraju gde je sneg prava retkost, a i kada padne vrlo brzo se istopi i raznese ga bura,  kada padne pravi sneg koji ostane na zemlji, nastane opsta radost. Ne samo deca, vec i odrasli, prosto cice od srece, i zaborave da je zima, da bura ulazi u kosti i nosi krovove, i izadju da uzivaju u zimskoj caroliji.
 
Pred kraj jedne takve zime, kada se radostima snega vise niko nije nadao, rodjena je nezna devojcica. Prvo sto je ugledala, iako jos nije bila svesna sveta oko sebe, i samo je posezala u majcino narucje, bio je sneg koji pada. Kako je rodjena neznog zdravlja, lekarske prognoze nisu bile bas ohrabrujuce. Prva dva meseca su svi samo gledali da li dise. Namenjeno ime joj je bilo Ana i vec su je svi tako i zvali. Medjutim, jos tada se pokazala kao borac i svima dokazala da zeli da zivi, i to punim plucima. Da ne ostavlja nista od zivota. Kad je negde s proleca otac posao da joj upise ime njena skoro 6 godina starija sestra mu je rekla: "Kad nam je donjela snjeg, neka bude Snjezana.". Naravno, ta mala devojcica sam bila ja :)

Powered by blog.rs